Sve pamtim! Od stare sobe koju sam ukrašavala raznoraznim isečcima iz novina i motivacionim porukama, slikama najdražih, do prostorije gde smo svi ručavali i okupljali se. Ta soba je po potrebi postajala soba za žurke ili gledanje fudbalskih utakmica. Nikada, ali nikada ne bih menjala uspomene iz doma, ni za šta! Tada sam naučila da će uvek biti onih koji ništa ne dele sa vama, ali i onih kojima su vrata uvek otvorena i žele da vam pomognu.
Studentske dane pamtim po mnogim izazovima i velikim promenama. Odlazak od kuće u stranu zemlju, nepoznavanje jezika, upoznavanje novih ljudi, život u domu, danonoćno učenje, nedostatak novca – samo su neki od tih izazova. Bila sam vrlo uzbuđena i rešena da opravdam poverenje roditelja.
Moja sestra je takođe studirala u inostranstvu, bila je u Americi, a Novak sa kojim sam se zabavljala bio je stalno na turnirima. Na neki način, moje utočište je bio moj studentski dom u Milanu.
Naučila sam da brinem o sebi, da samu sebe podsećam da treba da jedem, pijem vodu, vežbam, operem veš, kuvam, čistim… Za dve ili tri nedelje, već sam bila u rutini. Znam koliko roditelji kukaju kako su im deca neuredna ili neodgovorna. Uvek im kažem: pošaljite dete u dom, sve će da nauči. Daleko od kuće – tu si sam na tuđem. I tu nema izgovora.
Kad mi je padala energija tokom učenja, pila sam limunadu ili ceđeni sok od pomorandže. Uoči ispita sam meditirala, jer me je hvatala velika panika da nešto ne zaboravim i ne dobijem lošu ocenu. Taj strah je uvek bio uvećan pred evaluaciju koju svi stipendisti imaju: ako nisi položio sve ispite sa određenim ocenama, gubiš stipendiju. A kod mene bi to značilo – gubiš stipendiju i vraćaš se kući, jer moji ne bi mogli da finansiraju studije u inostranstvu.
Hranila sam se u studentskoj menzi. Zahvaljujući stipendiji, svaki obrok koji podrazumeva predjelo, glavno jelo i desert, koštao nas je upola manje nego bilo gde da jedemo. Hrana nije bila ukusna, ponekad ni previše zdrava, ali barem sam jela konkretan obrok. Nedeljom ili praznicima kada menza nije radila, snalazili smo se, skupljali novac i kuvali zajedno. Volela bih da sam tada znala da hraniti se zdravo uopšte ne zahteva kuvanje, a nije čak ni skuplje, naprotiv. Zato se sada i trudim da pomognem studentima i da im prenosim to iskustvo koje imam u vezi sa hranom.
Sve pamtim! Od stare sobe koju sam ukrašavala raznoraznim isečcima iz novina i motivacionim porukama, slikama najdražih, do prostorije gde smo svi ručavali i okupljali se. Ta soba je po potrebi postajala soba za žurke ili gledanje fudbalskih utakmica.
Nikada, ali nikada ne bih menjala uspomene iz doma, ni za šta. Tada sam naučila da će biti onih koji ništa ne žele da dele sa vama, ali i onih kojima su vrata uvek otvorena i žele da vam pomognu.
Nisam preskočila ispitne rokove i sve radove sam predavala na vreme. Planirala sam i finansije. Po vratima su mi uvek stajale žute nalepnice kao podsetnik: Jelena, ponesi kesu sa sobom u supermarket. Svaka te košta 10 centi, što znači da posle pet odlazaka nećeš moći da kupiš nar! I danas umiremo od smeha, koliki sam control freak bila za detalje.
Slobodno vreme sam planirala sa Novakom. Morala sam da unapred spremam ispite, da bih mogla usred semestra da uzmem neki produženi vikend i vidim se sa njim. Da nisam bila organizovana, verovatno nikada ne bismo ostali zajedno, jer on svakako nije mogao da pravi velike kompromise pošto se već profesionalno bavio tenisom.
Kada su me tokom studija pitali kako zamišljam svoju karijeru, uvek sam odgovarala da sebe u budućnosti vidim kao „uspešnu poslovnu ženu iz senke“. Danas mislim da je moja velika privilegija što radim i što jesam u senci. Rukovodim i organizujem Novakove timove, izgrađujem i postavljam nove projekte, bavim se radom Fondacije i nadgledam njeno razvijanje… I vrlo sam srećna.
Moj moto je uvek bio da paralelno treba učiti i oplemenjivati se, jer je naučen čovek onaj koji je učio i srcem i glavom. I danas to primenjujem u poslu.
24 komentara
U istoj sam situaciji, hvala ti mnogo na ovom artiklu. Šta si studirala?
Draga Dejana,
Studirala sam Business Administration na Univerzitetu Bocconi u Milanu. Šta je to s čim se ti sada boriš i u čemu si se prepoznala?
Puno pozdrava i hvala na komentaru!
Jelena
Draga Jelena,
Sasvim slučajno sam počela da pratim Vaš rad, i evo sada baš čitam članak o uspehu i shavatam da iza svakog uspeha stoji mnogo odricanja, i ako kod Vas sve to izgleda jednostavno i lako. Student sam, a istovremeno i radim studentske poslove koliko mi to fakultet dozvoljava kako bih sebi priuštila sve što želim. Iako nekad posumnjam i kažem sebi „Ma da li će se sve ovo isplatiti uopšte?!“ , onda se setim koja je moja svrha. Baš lepo napisan članak, hvala na motivaciji!
Pozdrav
Draga Nina,
Hvala što pratiš moj rad. Uvek se sve isplati videćeš. Naše misli i dela putuju daleko i manifestuju se na ovaj ili onaj način. Ima jedna super super knjiga koju sam čitala pre par godina, zove se „Najlakši način“ a pisala ju je Mabel Kac. Ima je u knjižarama kod nas. Predlažem ti da je pročitaš za još dodatne motivacije. Znam da u studentskim danima često nemaš volju da posle svih slajdova i udžbenika gledaš ponovo u knjige…. ali obećavam da je ova sjajna!
Izdvojiću ti jedan paragraf iz knjige koji sam osetila da bi ti značio, nemoj mi zameriti – ovo je i za mene divan podsetnik jer i ja često, kao i svaki čovek, pomislim da imam moć i kontrolu da manifestujem sada i odmah moje želje. I znaj da je najteži rad onaj unutrašnji – kada ne dozvoljavaš sebi da te obuzme briga, stres, neverica, ljutnja, mržnja… rad na tome da ta osećanja pretvoriš u mir, harmoniju, zahvalnost, ljubav i veru je najteži rad. Sve ovo što mi fizički radimo je automatizovan proces. Sada učiš teoriju i zato si umorna. Uskoro dolazi vreme prakse kada će ti se sav taj težak rad isplatiti… Samo strpljivo!
Evo ga:
„Manifestovanje onog što želimo zahteva mnogo VERE i POUZDANJA. Univerzumu od nas treba samo to da preduzmemo prvi korak. Ukoliko verujemo i damo svoj pristanak, sve što nam je potrebno doći će nam s lakoćom. Važno je da u našem srcu (a ne u našoj glavi) znamo da će nam Bog pomoći i da u to stopostotno verujemo. Kada mislimo da ne primamo odgovore na naše molitve ili ne vidimo rezultate, to nije zato što nas niko nije čuo. Mnogo puta mislimo o Bogu kao o našem slugi i zahtevamo ono što želimo, „tačno“ znajući kako, u kojoj boji i u koje vreme treba to da dobijemo. Univerzum tako ne funkcioniše. Neophodno je moliti bez očekivanja, moliti za ono što mislimo da je ispravno za nas i zatim pustiti da se stvari dese. Bog nam u svakom trenutku daje ono što je ispravno i savršeno. Naš problem je što imamo očekivanja, hoćemo stvari unapred i vrlo smo nestrpljivi i neprilagodljivi.
Mi mislimo da smo ti koji stvaraju mogućnosti preko našeg rada, naših supružnika, naših investicija, ali sve su to različiti načini i putevi kojima se stvari manifestuju. Kad se jedna vrata zatvore, to je zato što će se druga automatski otvoriti.
Najgora stvar koju možemo da uradimo kad se pojavi problem je da se brinemo. Na taj način se zaglavljujemo i upadamo u klopku i na kraju privlačimo sve više upravo onoga što ne želimo. Mi smo kao magneti: reci mi šta misliš, i ja ću ti reći ko si. Od presudne važnosti je da se živi u SADA.“
Puno te pozdravljam! Drago mi je što se uvek vraćaš svojoj svrsi. To je najsvetliji i najbitniji put koji treba da uvek imaš pred sobom. xxx
Prelepooo Jelena, prepoznajem sebe u sve i jednoj reci… ♥
Toliko divno pises i kroz svaki tekst oseti se tvoj predivni duh….uzivala sam u tvojim tekstovima na instagramu i u Originalu, a sad mi je drago da ih ima i na sajtu…dok ne stigne knjiga! 🙂
Imala bih pitanje, vezano za navike, da li ste imali tokom studija neku specificnu rutinu u toku dana? Kako ste u tom periodu, pa i sada, organizovali dane, to je nesto sto mi predstavlja izazov, a zapravo je presudna kategorija uspeha. Cesto sam u raskoraku izmedju potpune organizacije i nekog spontanog tempa ,zanima me kako ste vi to uspevali i uspevate danas? Da li isplanirati svaki dan unapred, cak i slobodno vreme ili pustiti dan da se odvija sam od sebe 😀
Veliki,velikiii pozdrav! :-* ♥
Katarina hvala ti na toplim rečima i podršci! Svaki dan sam bliža svom cilju 🙂 Polako ali sigurno koračam, najbitnije mi je da uživam u procesu.
To sto si u raskoraku i ides iz jedne krajnosti u drugu je bas ono sto ce ti se realno desavati u zivotu. Taman kad misliš da sve imaš organizovano, možda ćeš se razboleti, ili ce ti pasti sistem na kompjuteru i izgubice ti se sve beleske, ili ces morati nesto hitno da odradis sto je iskrslo…. Jer ono sto ti u stvari najvise ucis na faksu je kako da budes disciplinovana. Tome sluze sva ta iskustva. Da naucis kako da navigiras kroz neizvesnost, kroz stres, kroz frustraciju (jer te nervira profesor, ili ti se ne svidja predmet…), umor… A disciplina je ono sto je najbitnije i preduslov uspeha. Bas sam veceras citala Stefiju pricu o uspesima i porazu. I u knjizici kazu – Najveci je poraz odustati, a ne pogresiti.
Bolna istina za svakog studenta koji je poslednjih 4-6 godina svog zivota posvetio ucenju je da svo to znanje je samo teorija, a da je praksa potpuno drugacija i da tek tu pocinje novo ucenje. Dakle, ti sada kroz svo to ludo ucenje koje imas, ucis u stvari kako da se ne predas. Naravno, ucis tu i gomilu korisnih stvari, ali realno, svo to znanje bude zamenjeno nekim drugim „novijim“ znanjem… i zato gledaj da uzivas u procesu ucenja.
Vidis, mene je na faksu moja ekipa zvala Google girl. Ja sam na sve ono sto su nam predavali na predavanjima htela da istrazujem dodatno na Googlu i citam neke svoje knjige. Meni su te cinjenice bile zanimljivije od onih suvoparnih stvari sto su profesori pricali. Onda dodje midterm, moji drugovi tacno znaju da odgovore na pitanje koje je postavljeno a ja znam okvirno jer znam sustinu,al ne znam te detalje koje profesor trazi. Isla sam siroko a oni su trazili usko. Drugovi dobiju visu ocenu, ja dobijem manju ocenu. Durim se ceo mesec i krivim sistem kako je potpuno izopacen, kako pokusava da nas demotivise, kako je to velika nepravda… al sta cu, sednem s ekipom i pustim ih da me uce tehnikama koje ce me dovesti do cilja – da dobijem dobru ocenu. A u svoje slobodno vreme ja nastavljam da ucim i istrazujem kako ja volim. Prilagodila sam se onoliko koliko sam zelela, ali nisam izgubila svoj identitet.
Moji dani su bili avantura. Neki dan se probudim odmorna jer sam legla na vreme na spavanje, neki dan jedva ustanem pa trazim milion razloga da ne preskocim predavanje, neki dan sebe ubedim da na faksu mnogo sporo uce i da ja to mogu efikasnije da predjem, pa onda samo nahvatam ekipu da mi pokazu beleske i prepricaju sta se desilo a ja onda ostatak vremena iskoristim da ucim o meditaciji i jogi (jer me nervira da stalno budem umorna), a neki dan potpuno preskocim ucenje jer mislim da imam dovoljno vremena do ispita… Realno, i sad mi manjka vremena u danu za sve sto zelim da uradim. I tada mi je manjkalo – pogotovo kad dodje ispit a ja nisam spremna onako kako verujem da bi mogla..
A poslednje pitanje koje si postavila – da li isplanirati svaki dan unapred, cak i slobodno vreme, ili pustiti da da se sam odvija od sebe?
Hehe, zar stvarno mislis da se mi pitamo? Bas kad mislis da si sve iskontrolisala, neko ce ti izvuci tepih pod nogama. Nije nasa lekcija koju trebamo da naucimo ta da smo mi svemocni i da sve mozemo da predvidimo i iskontrolisemo. Nasa lekcija koju treba da svaki dan naucimo i praktikujemo je da budemo zahvalni za sve sto nam je dato – i dobro i lose. I kad mislis da nemas vremena – seti se da ga imas. Jer neko se tog dana nije ni probudio, a ti si dobila ceo dan 🙂
PS. Ovo sto ti pisem su i moje lekcije koje svaki dan obnavljam jer lako upadnem u iluziju da sam sve naucila… Ego je cudna stvar 🙂 I hvala ti puno sto si mi postavila ovo pitanje i navela me da preispitam sebe i neka svoja razmisljanja. Uvidjam da imam jos mnoooooogooo da radim na zahvalnosti, na strpljenju i na disciplini. Hvala ti puno i srecan rad!
Draga Jelena i dragi komentatori ?, preporučujem svima da pročitaju knjigu Igra života i kako je igrati . Autor je Florens Skovel Šin. Govori o lakoći i lepoti življenja na vrlo razumljiv i primenljiv način. Srećno čitanje.
Draga Jelena,
Hvala što nesebično dijeliš svoje znanje i iskustva i dodatno nas motivišeš. Radujem se novim člancima, a naravno i knjizi 🙂 :*
Hvala Tijana i tebi!
Draga Jelena,evo tek malo pre sam pristupila tvom sajtu i koliko mi vreme omogucava polako cituckam naslove.Naravno odmah sam procitala, Kako postati sampion(odmah sam slikala i poslala deci da procitaju,cekam komentare), ali sam se zadrzala na tvojim studentski danima u Milanu.
Sin mi je vec pola godine u Becu, otisao bez ijednog dana ucenja nemackog jezika i sa osnovnim poznavanjem engleskog jezika. Igra rukomet u jednom klubu i kako vreme prolazi u svakom smislu je sve bolji i bolji.
Pism ovo da bih ti potvrdila da si sve u pravu sto se tice studentskog zivota u inostranstvu. Mi kao roditelji smo veoma brinuli kako ce on da se snadje,kako ce da odrzava higijenu,treba prati svaki dan sportsku opremu,da li ce kvalitetno da jede ili ce na brzaka da se snadje i kupi nesto *na brzaka* da li ce da brine o sredjivanju stana, kako ce da se snadje sa novcem…
Mislim da je zivot u domu samo od njega napravio odgovorniju,organizovaniju, samostalniju i kvalitetniju osobu.Sta god da odluci cime ce se baviti u zivotu, profi rukometas,pravnik,ministar ili nesto drugo mislim da zivot u domu ce i te kako ostaviti traga u njegovom zivotu.
Mi kao roditelji nismo ni svesni sta sve nasa deca mogu bez nas.
Veliki pozdrav za tebe i tvoju celu porodicu od srca i srecni svi praznici koji nam dolaze.
Drago mi je sto si se odlucila na ovaj korak da neka svoja iskustva podelis sa nama .
Draga Mladjana,
Bas me je obradovao vaš komentar! Divno mi je da čujem da je otišao u inostranstvo, da se prilagodio, da se osamostalio… Nebo je granica! I ja kao „mlad“ i „nov“ roditelj u struci se i te kako borim sa tim mislima i brigama da li klinci mogu nešto i ako ne mogu, kada će naučiti… I potpuno ste u pravu, i hvala što ste to podelili „Mi kao roditelji nismo ni svesni šta sve naša deca mogu bez nas.“
Što više radim na sebi, to više pronalazim odgovora. Sada mogu da razumem i roditeljsku stranu donekle (do 4te godine), tek mi predstoje vatrena krštenja. Svaka vam čast i hvala na podeljenom iskustvu!
Jelena
Kada mi je tesko pogledam emisiju kod Tanje Peternek sto si gostovala i to je to. 😉
P.S. Pozdravi deku i nadam se da je dobro. 😉
Hvala Nikola!
Cao Jelena!
Da li bi mogla da pises o tome kako nauciti engleski jezik ? Ucim 12 godina i dalje ne znam nista.
Koje metode si koristila kada nisi imala motivaciju ? Student sam, ucim samo u septembarskom, oktobarskom roku a tokom cele godine ne radim nista , nemam volje
Draga Milice,
Ne znam kako da ti pomognem a tvoj komentar me je baš nasmejao 🙂
Pozdrav,
Jelena
Draga Jelena,
Lepo je uvideti da ima sličnih ljudi, odnosno sa sličnim razmišljanjima.
Ceo život učim.Fakultet, mr studije, sad doktorat i to upisah u 40.godini život, jer sam neko ko stalno uči, napreduje…voli da se usavršva profesionalno. Iako radim, imama porodicu, mislim da dobro organozivano -sve može da se postigne.
Istina, uhvati me i panika ne stiznja, ali borim se.
Hvala na podršci i razmeni mišljenja.
Draga Olja,
Kako je divno što ceo život učite! Sve može kad želimo 🙂 I panika se usput ugura (i kod mene), ali to se lako pobedi kad se setimo „Zašto“ :)))
Puno pozdrava!
Jelena
Ja zaista mislim da sam se u ovom članku pronašla. Nisam promenila državu ali jesam grad. Postala sam jedina nišlijka u generaciji na beogradskom fakultetu. Iz pune kuće otišla sam ne u dom, u iznajmljeni stan da se učim odgovornosti, organizaciji, samostalnosti i super mi ide, hranim se u beogradskim menzama, čistim godinu u Junu i baš mi je lepo i stalno podsećam sebe da ponesem torbu za kupovinu ? zaista članak na koji bih uputila sve one koji me pitaju kako je to promeniti sredinu, postajati odgovoran i samostalan i biti hvaljen student istovremeno. 🙂 Hvala!
Hvala na divnom clanku i jos divnijim komentarima,ovo cu ja isprintati i naljepiti na zid ko podsjetnik i motivaciju za vrjeme studija!
Ana
Sa srećom!!!!
Student sam i prilicno mi je tesko palo da se odvojim od roditelja i krenem samostalan zivot. Pored toliko obaveza koje imam i na faxu a i onih kod kuce, ponekad mi ponestane snage i pomislim da bi trebalo da odustanem. Volim Vas rad, Vase price i preporuke daju mi neku cudnu snagu da nastavim dalje. Volela bih da se na ovom sajtu nadje neka Vasa prica kako motivisete sebe jer sam sigurna da Vam je to ponekad potrebno.
Poštovanje Jelena,
Zaista je veliko zadovoljstvo kada na vrlo jednostavan način, kulturan, pun stila i šarma nam dočaravate kroz šta ste prošli, a i u drugim članicim kroz šta sada trenutno prolazite. Želela bih prvo da Vas pohvalim i Vaš rad i blog i časopis koji vodite. Nažalost u zemlji u kojoj živim iz koje Vi potičete nije toliko često, a ni u jasnosti prihvaćemo ovo upravo u čemu Vi pišete. Ali eto mogu da se pohvalim da ja imam tu čast da su meni ovakvi tekstovi i ovakav način razmilšljanja poznati i da na ovaj način i živim ja kao i moji ukućani. Ako neko bude sem Vas čitao ovaj komentar a živi u Srbiji da zna da ako se okružite pravim ljudima, budete imali pravi kolektiv na poslu sve je moguće postići uz puno manje muke, stresa a sa ogromnim zadovoljstvom. Kao što Vi ovde pominjete život u domu Milana, ja sam oduvek patila što nisam imala tu mogućnost da ostetim taj život kako i da imam toliko drugara sa svih strana sveta. Iz ovog razloga sam otišla u Ameriku na 5 meseci na work and travel i videla kako je to kada sam moraš da živiš i svim roditeljima govorim da puste decu, kao što ste i vi bili rekli, a i deci da probaju taj rizik i da vide koliko je to jedan prelep osećaj kada znaš da si uspeo.
Jelena imala bih ovde zaista puno da napišem jer ste jedna od par osoba koje bih zaista volela da upoznam koje me istinski ispirišu. Ali ukratko ću samo napisati da sam pročitala članak na ovom blogu u kom ste rekli da ste vi zahvalni što ste iza senke. U ovom delu se ne bih složila sa Vama. Naime mislim da ste zaista uspešni u svemu što radite, da to radite na jednom velikom i visokom nivou a sa velikom dozom jednostavnosti. Vi ste mnogo toga uspeli i nikako niste u senci samo ste u jednoj drugoj vrsi uspeha i pobede.
Kao i vi studiram i radim, radim u profesiji za koju sam se školovala, treniram, volim da putujem, trudim se da se zdravo hranim, da pozitivno razmišljam ali nekada i meni dođu ti momenti posustajanja. Pitam se da li sve ovo ima svrhe raditi. Da li i Vi nekada dođete u ovu situaciju, kako sebi odgovorite na ovo pitanje?
Puno pozdrava, želim Vam još puno bisera uspeha.
I nadam se da ću imati prilike da Vas upoznam, bilo bi mi zadovoljstvo.
Teodora iz Novog Sada
Draga Teodora,
Hvala puno na vasim predivnim recima i podeljenom iskustvu. Hvala vam sto citate Original!
Sto se tice momenata posustajanja: primetila sam da dolaze iskljucivo u momentima kada se aktivira moj ego.
Tada se jave pitanja: A zasto meni? A gde sam tu ja? A dokle ovako? Kad ce vise…?
Zahvaljujuci tome sto citam spiritualne knjige (pocecu da delim beleske i iz njih uskoro), cini mi se da sam sada mnogo svesnija tih momenata pa mogu mnogo bolje da ih prekinem. Mada, molim vas nemojte da mislite da je onog trenutka kad nesto naucite – gotovo sve. Ja bas naprotiv, imam pred sobom jako jako dug put ucenja….
Naime, najvise sebe podsecam da zivim u zahvalnosti. Kada zivim u zahvalnosti – svako malo je mnogo. I sve lose sto se desi je dar, a ne osuda. To je beskrajno tesko jer takodje u sebi nosim veliki naucen program (koju mnoge zene nasledjuju) a to je da se osecam kao zrtva. To je onaj momenat kada sa vrlo „zrtvenim tonom“ saopstavamo recenice poput:
„Ceo dan sam raaaadilaaaa“
„Morala sam ovo da uradim..“
„Niko mi nije ….“
Kad samo promenimo percepciju i prihvatimo realnost kao takvu, onda nekako zahvalnost pronalazim u malim stvarima i prenosim ih na velike. Zahvalna sam sto sam se probudila, sto mogu da vidim, sto sam zdrava, sto imam topao krevet i stan, sto imam porodicu, sto imam mogucnost da jedem, pijem, sto mogu da posmatram decu kako odrastaju… I onda u tome pronalazim motivaciju. Sve mi je nekako smislenije kada sam na tome zahvalna.
Naravno da je tesko. Dosta se molim poslednjih par godina. To nisam znala i razumela ranije. Sada razumem… ucila sam o tome i sada mi to beskrajno prija i pomaze da se oslobodim ega i prepustim zivotu bas takav kakav je. I tezak i divan.
Nekada jednostavno sebi dozvolim da se osecam lose. Kad upadnem u krizu tad najvise naucim o sebi. Tada najvise moja „unturasnjost“ uspe da se izrazi i onda odgonetnem nesto sto sam potiskivala. I moram da priznam da volim takve momente 🙂
Nadam se da sam pomogla! Hvala puno na divnim recima podrske!
Osetila sam toplinu 🙂
Jelena
Divna Zena!…Vrlo poucan i motivisuci tekst…Bravo!