Priča o Tediju Stodardu i njegovoj nastavnici Gospođi Tompson

by Jelena
A boy standing in the garden by the bush
Čini mi se da bi nam svima prijala jedna lepa, inspirativna priča dok sedimo po kućama u ovim nedeljama pandemije Korona virusa. Škole su zatvorene, većina nas radi od kuće, i hteli to ili ne, nametnuta nam je uloga učitelja ili nastavnika u kući. Zato sam pomislila da bi vam prijala priča o Tediju Stodardu i njegovoj nastavnici Gospođi Tompson koju sam čula pre par godina dok sam gledala online predavanje Dr Vejn Dajera.

Pričao je pred punom salom Emerson koledža u Bostonu i za tu priliku je odlučio da pročita pismo koje mu je poslala njegova prijateljica. U tom pismu je bila priča o Tediju i njegovoj nastavnici Godspođi Tompson.

Pre par nedelja dok sam bila u Beogradu sam podelila ovu priču i sa mojim timom u Novak Djoković Fondaciji. Želela sam da ih podsetim koliko je važna naša misija, svaki naš dan proveden tragajući za načinima da pomognemo još jednoj porodici, još jednom detetu, učitelju i zajednici. Svako od njih će uticati na ovaj ili onaj način na naš svet i napraviti promene. Doneti boljitak.

Odlučila sam da ovu priču podelim sa vama baš sada, jer znam da će vas dirnuti. Sada za vreme Korona virusa, primorani smo da ostanemo u svojim domovima i usporimo, promenimo neke navike i budemo sa našim najmilijima. Škole su zatvorene, mnogi rade od kuće, i pored svih briga i problema, takodje preuzimaju ulogu učitelja svojoj deci.

Predlažem vam da pročitate ovu priču. Verujem da će izazvati najlepše emocije u vama.

Ona glasi ovako:

Na prvi dan školske godine, nastavnica Tompson je svojim učenicima petog razreda ispričala laž. Poput mnogih nastavnica i učitelja, rekla je deci da ih sve podjednako voli. Što nije bila istina, jer je zguren u klupi, u prvom redu sedeo maleni dečak Tedi.

Nastavnica Tompson je posmatrala Tedija prošle godine i primetila da se retko igrao sa ostalom decom, da mu je odeća uvek bila neuredna, i bilo je očigledno da se nije redovno kupao. A često je bio i vrlo neugodan.
Došlo je do toga da je nastavnica Tompson posebno uživala dok je crvenom hemijskom švrljala po njegovim radovima i za kraj mu davala jedinicu.

U školi u kojoj je nastavnica Tompson predavala, svaki učenik je imao svoj dosije sa izveštajima nastavnika. Svaki nastavnik je morao da pročita izveštaje iz prethodnih godina drugih nastavnika, pre nego što iznese svoje mišljenje o učeniku.

Tedijev izveštaj je ostavila za kraj.
Dok ga je čitala, nije mogla da poveruje svojim očima…

U prvom razredu, o Tediju je pisalo: “Tedi je prepametno dete i uvek se smeje. Uredan je i lepo vaspitan. Pravo je zadovoljstvo imati ga u odeljenju.”

U drugom razredu: “Tedi je odličan učenik, svi ga vole, ali ima problema kod kuće pošto mu je majka neizlečivo bolesna.”

U trećem razredu: “Teško je podneo smrt svoje majke, trudi se koliko može ali na žalost, njegov otac se ne bavi previše njim i ne obraća pažnju. Ako se nešto ne promeni, to neće biti dobro za ovo dete.”

Učiteljica je u četvrtom razredu ovo napisala: “Tedi se povukao u sebe i ne pokazuje interesovanje za školu. Nema puno prijatelja, a ponekad i spava na času.”

Nastavnica Tompson se postidela kada je shvatila u čemu je problem.
BIlo joj je još teže kada su joj pred Božić svi učenici doneli poklone. Svaki je bio umotan u predivan, ukrasni papir i mašnu. Svaki poklon, osim Tedijevog.

On je svoj poklon nespretno umotao u običnu smeđu papirnu kesu iz supermarketa. I nastavnica Tompson je baš otvorila njegov poklon, pre svih ostalih. Neka deca su počela da se smeju kada je iz kese izvadila plastičnu narukvicu sa perlama, kojoj su neki delovi nedostajali. I jednu polu punu flašicu parfema.

Utišala je dečiji smeh i oduševljeno stavila narukvicu na ruku i namirisala se parfemom po zglobovima.

Tedi je ostao taj dan poslednji nakon časova da bi joj rekao: “Nastavnice Tompson, danas ste mirisali kao moja majka.”

Kada su sva deca otišla, plakala je skoro sat vremena.

Od tog dana, prestala je da uči matematiku i gramatiku, i počela je da uči decu. I nastavnica Tompson je obratila posebnu pažnju na Tedija. Što je više radila sa njim, njegov um se sve više otvarao. Što ga je više podscticala, to je više napredovao. Na kraju godine, Tedi je bio jedan od najboljih učenika u razredu, i uprkos njenoj laži da podjednako voli svu decu, Tedi joj je postao omiljeni učenik.
Sledeće godine, pronašla je Tedijevu poruku na vratima njene kuće. Na njoj je pisalo da je ona najbolja učiteljica koju je imao u svom životu.
Šest godina je prošlo nakon što je dobila novo Tedijevo pismo. Napisao joj je da je završio srednju školu, da je treći u generaciji, ali da je ona i dalje najbolja učiteljica u njegovom životu.
Četiri godine kasnije, dobila je još jedno pismo u kojom se žali da mu je ponekad bilo teško, ali da je završio fakultet sa najboljim ocenama. Uveravao je nastavnicu Tompson je da je ona i dalje njegova omiljena učiteljica.

Još četiri godine je prošlo, i stiglo je još jedno pismo od Tedija u kome je pisao da je nastavio i dalje da studira i da mu je još uvek ona najbolja učiteljica od svih. Ovog puta mu je ime bilo duže. Potpisao se kao doktor nauka – Dr Tedi Stodard.

Ali ovoj priči tu nije kraj. Još jedno pismo je stiglo tog proleća i u njemu je Tedi pisao da je upoznao divnu devojku i da žele da se venčaju. Objasnio joj je da mu je otac preminuo pre par godina, i pitao je da li bi nastavnica Tompson pristala da na venčanju preuzme mesto koje je obično rezervisano za mladoženjinu majku. Naravno da je pristala. Za venčanje je stavila onu oštećenu narukvicu na ruku, i parfem koji je Tedija podsećao na zadnji Božić sa majkom. Zagrlili su se a Dr Stodard joj je šapnuo “Hvala vam što ste verovali u mene. Hvala vam što ste mi pomogli da se osećam posebnim i uverili me da mogu da ostvarim sve što poželim.” Nastavnica Tompson, sa suzama u očima, mu je šapnula “ Tedi, hvala tebi. Ti si mene naučio da sam i ja vredna i da itekako pravim razliku u životima mojih učenika. Nisam znala kako da budem pravi učitelj, dok nisam upoznala tebe.”

– Autor: Elizabeth Silence Ballard, 1974. HomeLife Magazin, nije istinita priča

Kako osvestiti učitelja i učenika u sebi

U Kursu o čudima sam čitala da mi vrlo pogrešno posmatramo ulogu učenika i učitelja. Naučili smo da su učitelj i učenik dve odvojene uloge, i tako ih uglavnom i tretiramo. Međutim one su ipak jednake i spojene da čine celinu.

Nema samo učitelj ulogu davanja već se razmena znanja podjednako dešava sa obe strane. I šta god mi mislili, nama nije ni dat izbor da li ćemo biti jedno ili drugo, jer odmah po rođenju mi postajemo i učitelji i učenici.

Sa svakim svojim delom, gestom i pomisli mi komuniciramo ko smo, u šta verujemo, kako mislimo o drugima ali i sebi. To je ujedno lekcija o životu koja je podjednako važna za nas same, kao i za onog koji nas posmatra.

Mi smo i učitelj i učenik u svakom trenutku. Čak i kad spavamo.

I ne postoji savršen učenik, a ni savršen učitelj. Postoji samo proces učenja kao rezultat ovog našeg životnog iskustva na Zemlji.

Roditelj = učenik + učitelj

Dali smo život jednom malom biću koje će svojim mislima, rečima i delima sutra učiniti ovaj svet barem malo drugačijim.

Jednoga dana pričaćemo našim unucima priču:

“Nekada davno, pre mnogo godina, bila su vrlo teška i mučna vremena. Nije bilo ljudi na ulicama. Svi su bili zatvoreni po kućama. I bake i deke, i mame i tate, i kuce i mace. Deci je bilo zabranjeno da idu u škole i vrtiće. Nisu smeli ni da idu u parkove da se igraju. Roditeljima je bilo zabranjeno da idu na posao. Samo jedna osoba je mogla da izadje napolje, i to na vrlo kratko. Samo da kupi hranu i da se vrati. To vreme smo provodili tako što smo…”

Na nama je da završimo ovu priču i izaberemo kako ćemo provoditi vreme sa našom decom. Jedno je sigurno – i te kako možemo da utičemo na njih kao učitelj time što ćemo svoje misli i dela obojiti ljubavlju, ohrabrenjem, razumevanjem, strpljenjem, nežnošću, ljubaznošću i entuzijazmom.

A ovo vreme sa njima je najveći dar.

Sedim i posmatram moje klince kako se igraju, pa se desi nešto što im ne prija, i izraze se oni vrlo glasno i jasno (kroz suze i vrištanje čak! :)), međutim, već posle par minuta to ostave iza sebe i nastave dalje.

Kakva sjajna životna veština! Znati pustiti da život teče kroz nas… i znati prepoznati učitelja u svakoj životnoj okolnosti.

Osećam veliku zahvalnost dok sve ovo pišem.

Zahvalnost što uvidjam da nam je u ovom trenutku data uloga i svedoka i spasitelja ovog vremena. Prave promene se dešavaju unutar kuća svakog od nas. Osvešćujemo koliko toga još imamo da učimo; koliko su vredni naši minuti mira; koliko je ljubav, saosećanje i nežnost neopodna za sve nas; koliko je priroda propatila zbog brzog zivota koji smo ziveli, koliko je bitno da se osvrnemo iza sebe.

Najveći utisak na mene uvek ostavlja jedna jednostavna činjenica koju često umemo da zaboravimo, a to je da smo svi podjednako bitni.

Da svaki pojedinac daje ogroman doprinos kolektivu svojom savesnošću i saosećanjem. I da smo svi u ovome zajedno.

Svako od nas je deo jednog celog – a to celo pripada svima nama.

I zato moramo da čuvamo prvo sebe, a na taj način i ostale.

Svi smo mi učenici i učitelji.

Da li ste čuli do sad ovu priču o Tediju Stodardy? Kako ste vi odlučili da provedete vreme u karantinu? Da li ste postali svesni koliko ste bitni za sve nas?

Nadam se da ste svi zdravo i dobro! Hvala što čitate moj blog.

S puno ljubavi,

Jelena

_____________________________________________________________________________________________________

Znam da smo svi pomalo i umorni od roditeljstva ovih dana. Ako vam treba podrška ili ohrabrenje, predlažem da pročitate moj prošli blog na tu temu.

Zanimljivi članci

27 komentara

Jovanaaaa 25 априла, 2020 - 9:42 pm

Bravo Jelena!
Napisala sam dug komentar, pa slučajno obrisah! 🙁
Saglasna sam sa svime sto pišeš!
Nastavi tako!.
Priča je jako poučna i trebali bi svi prosvjetni radnici da je pročitaju!
I možemo iz nje mnogo da naučimo!
Mi ujutro radimo zadacu, onda izađemo napolje, u dvorište ispred kuće!
I onda izolacija ne pada teško, a napolju dosta aktivnosti sa djecom 🙂
Baš sam maloprije čitala blogove o roditeljstvu, sjajni su, u mnogia se pronalazim i onda znam kako da se ponašam u određenim situacijama!.
Hvala Vam puno od srca na svemu!
Puno pozdrava!

Odgovori
Jelena 29 априла, 2020 - 8:54 pm

Hvala i Vama Jovana na trudu da napišete komentar i ostavite i vi svoj trag u ovoj priči 😉 I hvala što ste čitali i druge tekstove! Mnogo me raduje da čujem da vam je izolacija dobro došla 🙂
Puno pozdrava!
Jelena

Odgovori
Jovanaaaa 25 априла, 2020 - 9:47 pm

Žao mi je što ljudi često gube vrijeme na nepotrebne stvari, a tako je mnogo načina da se uči, čita, uzrasta i bude bolji čovjek, roditelj, partner…
Još jednom, sve pohvale za trud i rad!
Jedva čekam sutra lajv na instagramu sa dr Šefali.
💖💖💖

Odgovori
Suzana 28 априла, 2020 - 9:27 am

Hvala Jelena, placem.<3

Odgovori
Jelena 29 априла, 2020 - 8:58 pm

Draga Suzana, ja sam toliko plakala zbog ove priče! Pogodila me je na milion načina!. Prepoznala sam malog Tedija u mnogim mojim drugarima iz detinjstva koji su bili neshvaćeni ili pogrešno shvaćeni jer je nekome bilo mnogo lakše da stvara zaključke nego da se potrudi da razume… I tako ima puno dece, sa različitim problemima i dan danas. Ova priča nas sve pogodi (iako nije istinita) baš zato što prepoznamo u sebi i Tedija, a i gospodju Tompson.

Hvala vam što ste se povezali sa mnom kroz ovaj tekst i priču!
Puno ljubavi,
Jelena

Odgovori
Bojana Stojadinović 5 маја, 2020 - 9:04 pm

Hvala na lepom i poučnom tekstu. Imam 2 dece, sina 8 god i cerku 3 god. I zaista oni su moji najveći učitelji. Zaista uživam u obe uloge – i kao učitelj i kao učenik. Oni su moja najdragocenija ogledala i sve transformacije koje se dešavaju u meni, vidim i na njima. Zaista sam im zahvalna što su baš mene izabrali da im budem majka i da zahvaljujući njima promenim mnogobrojne nasleđene programe i transformišem ih u one koji me čine da budem u ljubavi, miru i radosti i da kroz mene nesmetano prolazi životna energija.

Odgovori
Dragana 28 априла, 2020 - 9:59 am

Predivna prica. Em pod maskom, em se rasplakala, sm u banci :-)))

Odgovori
Jelena 29 априла, 2020 - 8:59 pm

Hehe, onda ste izabrali pravi način kako da provedete vreme u redu u banci :))) Hvala vam!

Odgovori
Dijana 28 априла, 2020 - 11:15 am

Jos uvijek nisam roditelj ali toliko je uzivanje da slusam tebe dok govoris da prosto ne mogu da odolim ni teme o roditeljstvu koje dijelis sa svojom virtualnom zajednicom 🌝🌝 Mnogo ucim od tebe i hvala sto izdvajas svoje vrijeme za nas 🌝✍✍✍🌸☀️🌼🍀🍏🧡🧡🧡

Odgovori
Jelena 29 априла, 2020 - 8:59 pm

Hvala draga Dijana!

Odgovori
Željka 28 априла, 2020 - 11:24 am

Divan tekst. <3

Odgovori
Jelena 29 априла, 2020 - 9:00 pm

Hvala!

Odgovori
Dejana 28 априла, 2020 - 1:25 pm

Divno koliko ljubavi i emocija se oseti dok se cita tekst.
Hvala sto delite svoje znanje sa nama ❤️

Odgovori
Jelena 29 априла, 2020 - 9:00 pm

Oh hvala i vama!

Odgovori
Jelena G. 29 априла, 2020 - 11:13 pm

iako priča o tediju nije istinita, beskrajno je dirljiva i pogađa metu, pravo u srce❣ živa je❣ divan post❣

Odgovori
Sanja 28 априла, 2020 - 3:46 pm

Toliko bitnih stavova izneto je kroz ovaj tekst. Treba svako od nas da zastane, zamisli se i povuce najvise dobro za sebe i svoju okolinu. Hvala na svemu sto cinis za sve nas! <3

Odgovori
Jelena 29 априла, 2020 - 9:01 pm

Puno pozdrava i hvala vama!

Odgovori
Sladja 28 априла, 2020 - 4:22 pm

Draga Jelena, koliko lepih i istinitih reči. Koliko emocija u svakom slovu. Koliko prilike da naučimo nešto novo 🙏🙏🙏.

Odgovori
Jelena 29 априла, 2020 - 9:02 pm

Drago mi je da vam je koristan tekst, i ja sam beskrajno uživala dok sam pisala! 🙂

Odgovori
Ivana 29 априла, 2020 - 1:59 pm

Draga, Jelena citala sam nesto o ishrani na internetu i sasvim slucajno naisla na tvoj blog.. citam ih sad redom, s’ obzirom da nemam nijednu drustvenu mrezu, nekako me to ne privlaci, ovde sam nasta tvoje ideje o ishrani, roditeljstvu, zdravim navikama… sto je najvaznije opusta me dok citam i sto bi ti rekla u nekom od postova sve je tako jednostavim jezikom napisano!!
Volela bih samo ako bi mogla da mi preporucis neku knjigu (popularna psihologija) posto vidim da i to citas! Hvala ti unapred, sve najbolje zelim tebi i tvojoj porodici, divna si, zracis pozitivnom energijom😊

Odgovori
Jelena 29 априла, 2020 - 9:06 pm

Draga Ivana,

Kroz moje ruke knjige samo teku… Toliko ih volim da su mi sve drage! Neke se zadrze kod mene duze, a neke samo prolete. Zavisi šta vas sada zanima? I nisam sigurna da razumem u potpunosti šta podrazumeva kategorija popularna psihologija? Jeste li čitali možda Viktor Frankl-a? Ili možda Maslova? Zavisi šta tražite 🙂 Gledaću da uradim neke “book reviews” uskoro… imam toliko ideja šta bih sve pisala, hahah, a dan prekratak!
Saljem vam puno ljubavi i dobrodošli!
PS. Danas na internetu nema slučajnosti :)) Sve sami algoritmi koji prate šta tražite i nude sličan sadržaj. Drago mi je da su vas naveli na moj put učenja 🙂

Odgovori
Aleksandra 4 маја, 2020 - 10:05 pm

Draga Jelena mnogo ti hvala sto si ovu pricu podelila sa nama.Jako me je dirnula i vrlo emotivno uticala na mene.Mnogo ti hvala jer me je podseila na mog ucitelja Tihomira zvanog Ticu ja sam sasvim slucajno ili ipak ne dosepela u razred gde je bas on bio moj divni ucitelj.Bila sam jedino dete u odeljenju koja nije imala oca i ucigelj je jedina muska fugura u mom odrastanju glefala sam u njega sa divljenjem a on je mene sasvim slicano ili ne uvek isticao bodfio ali nekako ibracao veliku paznju na mene iz te decije perspektive delovalo je kao nesto sto mozda rade svi nastavnici ali sad kao odrasla osoba koja itekako svesna svega.Mnogo sam mu zahvana,mnogo mi je znacio i jako je uricalo da budem vedro i hrabro dete.Ucitelji i uciteljice su mnogo vazni i mnogo znace.Veliki pozdrav.Hvala Jelena sto si se vratila sa pisanjem.Nisi ni svesna koliko nam znacis❤️

Odgovori
Marija 29 априла, 2020 - 11:07 pm

Mnogo lijepa i poučna priča,sa sretnim završetkom…🤗 Čitala sam i blog o roditeljstvu 👍👍👍dosta sam toga kopirala i poslala svojim prijateljicama koje su majke kao i ja,jer svaki savjet je dobro došao i poruka da nismo same …
Kako je pisalo u jednom dijelu teksta:
Svi smo savršeno nesavršeni i zato nam je potrebna podrška 🤗 ….Pozdrav za sve mame,a posebno tebi Jelena..Mnogo volim da pratim i čitam tvoj rad ..

Odgovori
Suzana 30 априла, 2020 - 7:39 am

Draga Jelena, predivna je priča i predivan članak! Sita sam se isplakala, što od sreće, što od tuge. 🙂 Bez obzira što mi je priča već bila poznata od voljenog dr, Wayne Dyer-a, isto sam reagovala kao kada sam je čula prvi put. 🙂 Radujem se svakom vašem tekstu, preporukama, savetima i lepoj energiji koja se emituje kroz sve što radite i nesebično dajete. Hvala Vam! <3 :*

Odgovori
Danica 2 маја, 2020 - 6:01 am

Draga Jelena, za mene je ovo potpuno predivno. Toliko emocija u priči, bujica, kao da su bili ispred mene i kao da sam bila oni. I onda sećanja, Imala sam veliku sreću i divne učiteljice i još uvek ih imam i ogroman sam štreber sigurno i zahvaljujući njima, tom divnom pristupu kao biću koje je vredno da sa njim podele znanje, koliko se samo raste tako! Hvala za Kurs o čudima! Hvala i za preporuku Parenting for a peaceful world, očekujem da mi stigne uskoro i ona i Jim Quick-ova Limitless i radujem seeee! I da , deo celine, ta tema je i mene posebno u ovim danima pokrenula, a blog Original magazina je sjajna platforma, gde sam podelila svoj tekst o tome. Presek stanja je naslov, pisano u ovom stanju van reda, kada zapravo možemo da kreiramo novi red. Big hug!!

Odgovori
Miloš Pantelić 14 маја, 2020 - 8:39 pm

Poštovana Jelena,

Drago mi je što ovim putem otvarate prostor za komunikacije sa drugim roditeljima, ali i sa ljudima sa kojima možete da razmenite neke poglede.
Vaš mail sam apsorbivao iz više uglova i nivoa pa ću Vam na taj način i pisati.

Najpre jedna formalna sitnica. Gospođa Tompson se piše malim početnim slovom (za razliku od engleskog jezika gde se piše velikim). Kao što rekoh to je sitnica, posebno što komuniciramo malo, a ne na nekoj public platformi, ali Vi ste pod sve većom lupom tako da sitnica čas posla naraste. A već sam video da ima medija koji Vas posmatraju na jedan pežorativan način, a ja se usuđujem da zaključim da to ima veze sa Novakovim stavom o vakcinama.

Ono što je bitnije to je priča u kojoj figurira pomenuta g-đa Tompson. Da, radi se o toploj, emotivnoj priči. Ipak, kada bi to trebalo staviti recimo na filmsko platno to bi bila jedna limunada B produkcije. Zašto? Priča nema onu punu, potpunu empatiju gde se ljudi kao u romanima Dostojevakog vole tek tako, samo zbog duše koju vidite u njima, a ne zbog postignuća. Ljubav nije ljubav ako je uslovljena, to je onda ugovor. Treba voleti Tedija bez obzira na uspeh u prvom razredu, bez obzira što je ostao bez majke. Treba u Tediju posmatrati potencijal da postane čovek, a ne potencijal da postane doktor.
Sve ovo možda i ne ih mogao da Vam pišem a da nemam nešto u svom iskustvu. Potičem iz porodice prosvetnih radnika, a pokojni otac je bio najpre učitelj, a kasnije nastavnik srpskog i profesor književnosti. On mi je pričao nešto o tome što ste rekli kako je g-đa Tompson kazala laž na početku časa. Na prvi pogled profesori najviše vole decu koja su pažljiva, koja lepo uče, koja su vaspitana, kulturna itd. Na kraju krajeva to je i zadatak školovanja. Međutim moj tata je uvek u dubini duše stavljao akcenat na marginalce. One koji su bučni, nezainteresovani, ljuti, nervozni, skrajnuti, zapostavljeni, prezreni,… Jednom rečju – zaboravljeni. Davao je sebi neku vrstu ličnog i profesionalnog izazova da ih okrene, pozove, prizna, uzdigne, uključi, ali da sve to ne bude puko ulagivanje na račun dece koja su redovna u svojim obavezama. Na zrno pokazane ljubavi marginalci su vraćali džakom pažnje i posvećenosti. To je naravno bio proces često dugačak i nikako lak, ali na kraju su ipak naučili poneku Disovu pesmu, Ćopićevu pripovetku, Andrićev roman, padeže, palatalizacije,… To je bilo divno, jer iako znamo da oni neće biti književni kritičari i sl., ali najbitnije je da su oni vraćeni sa margine. Kasnije kada je otišao u penziju neretko su ga zvali da drži časove u odeljenjima sa “problematičnom” decom od koje su nastavnici, roditelji, socijalni radnici, dakle svi redom digli ruke. Sledeća stanica im je bila policijska stanica. Onda bi on nalazio način da im priđe, nekom da bude “ćale”, nekom ortak, nekome da objasni šta loš postupak izaziva kod drugih ljudi, a nekome je bilo dovoljno podviknuti jer čoveku treba nacrtati “granice terena” i koordinatni sistem.
Sve ovo je dabome samo moje viđenje i reakcija na Vaš mail i drago mi je što ste pobudili u meni sećanja na svog oca na ovaj način. Hvala Vam zbog toga.

Srdačan pozdrav,
Miloš Pantelić

Odgovori
Irena 31 маја, 2020 - 3:21 pm

Postovani Milose,
slazem se sa Vama. Ne mora se “uspeh” uvek meriti onim normama koje je drustvo odredilo, odnosno da se moramo visoko popeti na obrazovnoj lestvici i imati titulu. Po meni, uspeh svakog roditelja i nastavnika je ako je uspeo svoju decu i ucenike da izvede na put da postanu osvesceni ljudi, koji znaju sta zele u zivotu i koje su naucili sta su prave zivotne vrednosti. Mislim da je Tedi mogao postati i zanatlija, odlican i ispunjen u svom poslu, i dobar otac i muz u svojoj porodici. To bi svakako znacilo da je uspeo u zivotu, jednako kao i da je postao doktor. Na isti nacin bi mogao poslati pismo svojoj uciteljici i reci joj da je dobro, da je srecan, da je uz njenu pomoc uspeo da veruje u sebe i spozna u kom pravcu sebe pronalazi i kako zeli da zivi. Pa zar ima veceg uspeha? Neko je postao doktor, ali je nesrecan, jer je to radio zbog drugih, a ne zbog sebe.
Ja sam doktor bioloskih nauka, radila sam to jer to volim, ali oko sebe imam nekoliko primera, gde ta zrtva tolikog skolovanja nije donela ispunjenje, vec naprotiv, izgubljene godine. Te ljude nije imao ko da s ljubavlju usmeri da ne biraju uvek najtezu opciju koja se pred njih stavlja, nego onu koja ce ih usreciti.
Bez obzira, ova prica mi je izazvala suze u ocima. Mozda, jer sam majka dva decaka.

Odgovori

Ostavite komentar

* By using this form you agree with the storage and handling of your data by this website.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.