Intervju: Tajg Kris, „daredevil“, šampion, avanturista, preduzetnik

by Jelena

Uspeh, slava i novac ne znače ništa bez napornog rada i bogatstva duše

U engleskom jeziku postoji reč „daredevil“. Tu kovanicu nije lako, pa možda ni uputno prevesti. „Daredevil“ je mnogo više od pustolova ili hazardera, što su prve definicije koje nude rečnici. To je, doslovno, onaj koji se usuđuje, ali i onaj koji je đavo, u najpozitivnijem smislu reči: neuhvatljiv, nestalan, stalno u potrazi za novom avanturom.

Tajg Kris je možda bio „daredevil“ do pre nekoliko godina, kada je ovaj Alžirac, višestruki planetarni šampion u inline skatingu (roleri na rampi) i stekao ime, po kojem će ga znati milioni mladih; ali već dugo je on mnogo više od pukog pustolova. Prepoznatljivo TV lice, ne samo na francuskom govornom području, čovek koji je u eri Jutjuba postao poznat po svojim nečuveno hrabrim atrakcijama – kao onda kada se spustio sa „rampe“ na Ajfelovoj kuli – u stvari je zanesenjak, posvećenik i preduzetnik iznad svega.

Ali, kako će otkriti u ovom intervjuu koji sam radila specijalno za Original magazin, Tajg Kris ništa ne radi naprečac. Sve je, u stvari isplanirano, sem ovog razgovora, koji je potpuno spontan i u kojem je Tajg podelio svoju životnu priču.

„Uvek je zadovoljstvo podeliti svoja iskustva jer kada sam počinjao nisam imao toliki potencijal. Nisam išao u školu, nisam nikada imao diplomu, nisam znao nijedan strani jezik, niti su moji roditelji imali mnogo novca, ali su znali da je najvažnije da pratiš svoje snove. Ako pratiš svoje snove, trudićeš se više nego drugi i nećeš to ni osetiti kao teret. A lepe stvari će se desiti. Čak i ako si vozač autobusa, ako je to ono što želiš da radiš i ako si srećan, to je divno. Moji roditelji generalno nisu pratili nikakva pravila. Bili su ateisti, nisu se venčavali jer nisu verovali u brak, dozvoljavali su mi da imam majmuna kao kućnog ljubimca i vodili me na splavarenje Amazonom. A pre nego što sam postao profesionalni roler, bio sam i profesionalni mađioničar…“

 

Jesi li mnogo čitao?

Ne baš.

Kako si onda sticao veštine?

Bio sam samouk. Primera radi, kada sam učio jezike, uzeo bih rečnik i u Excel fajl ubacio 1.500 reči i to odštampao. Često sam putovao, i naučio bih sve te reči napamet, znajući da ako znaš 1.500 reči nekog jezika, u toj zemlji možeš da razumeš i da shvatiš kako se grade reči i glagoli. I tehnički sam, valjda zato što nisam išao u školu i nisam imao takvu osnovu, bio spremniji da učim od ljudi koje bih sreo. Postavljao bih milion pitanja biznismenima, ljudima koje bih upoznao na televiziji… Kada sam počeo da se bavim svojim sportom, on baš i nije bio previše popularan, pa sam shvatio da je neophodno da budem više od sportiste. Ni to što sam šampion nije privlačilo sponzore i medije, i želeo sam da naučim veštine koje će pomoći i meni i sportu, kao što su samopromocija, PR, čitanje ugovora od advokata… Time što sam postavljao pitanja, bavio sam se praksom, a ne teorijom.

Kada sam malo odrastao, želeo sam da postanem šampion u rolerima, a u to vreme ovaj sport nije bio profesionalan. Nije me bilo briga, terao sam svoje, trenirao sam na auto-putu usred ničega.

Potom su došle još luđe stvari?

Kada sam prestao da se bavim rolerima, počeo sam da gradim one konstrukcije nadomak Ajfelove kule i Sakr Kera, i to je bilo zaista zastrašujuće. U isto vreme sam bio i voditelj mnogih televizijskih emisija, u kojima sam putovao po svetu i isprobavao razne avanture.

Nešto poput Bera Grilsa?

Više od samo avanturističkih emisija. Putovao sam po zemljama, učio o njihovoj kulturi, ali pokušavao i neke ekstremne stvari, poput rodea u Urugvaju. A onda su usledile različite šou emisije: francuska verzija „Plesa sa zvezdama“, „Survivor“, pa „Amazing Race“, gde sam nastupao za Unicef i uspeo da pobedim, zahvaljujući čemu smo prikupili novac za Unicef. Redovno se dešavalo to što sam morao uvek da ponovo izmislim samog sebe. Prvo sam postao šampion u rolerima i proputovao svet, živeo sam sportski kao vi sada; imao sam sponzore ali nisam zarađivao mnogo novca, ali bio je to sjajan život. No problemi su se pojavili kada sam počeo da lomim ruke i noge, imao sam tri puta operacije na kolenima, dva puta na ramenu, dva puta na zglobovima, lomio sam kuk, rebra, prste, skoro sam slomio vrat dva puta, lomio sam sve! To je bila negativna stvar. Primera radi, bili su mi slomljeni ramena i noge, i bio sam u bolnici skoro godinu dana, i rekao sam sponzorima: „Čekajte me, ponovo ću biti najbolji.“ I sačekali su me tih godinu dana, i jesam se vratio na vrh, ali sam četiri dana kasnije polomio drugu nogu, ukrštene ligamente, što je najgore.

I ponovo operacija, i ponovo čekanje…

Da, a sponzori nisu želeli toliko da čekaju. I pao sam u depresiju, ali je ta depresija trajala najviše tri dana. Sećam se, eto, bio sam u bolnici na 600 kilometara od Pariza i rekao sam sebi da nemam mnogo novca i da imam godinu dana da smislim šta želim da radim.

Najlakše je bilo da pokrenem neki brend za garderobu, jer to sportisti uglavnom rade. Ali sam shvatio da je moj imidž više prilagođen klincima, i palo mi je na pamet da mogu da pokrenem liniju pribora za pisanje, za decu, sveske za školu. Pozvao sam kompanije koje to rade i rekao im: „Znate šta, ja sam svetski prvak, i ležim u krevetu, i želim da vam prodam svoje ime“, a oni su odgovorili da nisam dovoljno poznat i zalupili slušalicu. Okej, nisam imao izbora, uradiću to sam. Dobio sam broj telefona nacionalnog supermarketa „Carrefour“ i ubedio ženu koja mi se javila da me spoji sa snabdevačem pribora za pisanje. Njemu sam ponovio ponudu, a on je bio vrlo iznenađen što sam ga direktno zvao, i rekao mi: „Okej, što da ne, hajde da se sretnemo za dvadeset dana, ali moraš sve da pripremiš jer tada zatvaramo kolekciju za narednu godinu.“ – „Nema problema, imaćete sve za 20 dana“, odgovorio sam mu.

To je bilo vrlo hrabro. Jesi li ti nešto znao o tom poslu pre toga?

Prvo, nisam mogao da radim, nisam znao ništa o sveskama, nisam imao proizvod, nisam imao fabriku, nisam znao cenu, nisam znao kako da pregovaram… Nisam imao ništa, sem nade koju mi je ulio taj tip. Šta sam uradio? Nisam spavao tih dvadeset dana, zvao sam prijatelje telefonom da mi objasne kako se koristi Photoshop, da probam da naučim da dizajniram sam.

Kada je to bilo?

2004.

Tada nije postojao Jutjub, na kojem se takve stvari brzo nauče…

Ne, a i računar mi je bio vrlo spor. Na štakama sam izašao iz bolnice, posetio neke fabrike i shvatio da ne mogu da stignem da proizvedem sve na vreme. Onda sam kupio svesku u prodavnici i dizajnirao je u toku noći – odštampao stranu i zalepio je na korice. Tako sam otišao do tog tipa, i iako nisam još mogao da hodam, iskoristio sam svoje mađioničarske trikove da ga nateram da me gleda u oči, a ne u noge. Pravi mađioničar uvek zna kako da skrene pažnju tamo gde želi.

Te prve godine, uspeo sam da imam tri narudžbe od 350.000 evra. Bio je to odličan početak. Naredne godine uspeo sam da kupim prava na lik košarkaša Tonija Parkera, i kompanija je nastavila da raste, sa prometom od milion evra posle druge godine. Noću sam dizajnirao u Photoshopu, preko nedelje sam prodavao proizvode, trenirao, a vikendom sam se takmičio. Bio je to lud život, a kompanija je trajala šest godina. Postala je velika, i pošto nisam uspeo da je kontrolišem dobro i pošto sam pravio greške, zatvorili smo je. Ali bila je to sjajna avantura punih šest godina. Posle toga, želeo sam da se vratim sportu, ali sam shvatio da sam tu limitiran. To nije tenis ili poker, i morao sam da nađem drugi način da se istaknem. I prvo što mi je palo na pamet – napraviću rampu na spomeniku koji je toliko poznat u Francuskoj, i preskočiću Senu sa Notr Dama.

To zvuči kao potpuna ludost, ali pošto znam da si već to uradio…

Jedan od najvećih darova mojih roditelja bilo je to što ne vidim probleme, samo rešenja. I nikad ne mislim da je nešto nemoguće, i nikad se ne pitam da li će nešto biti teško. Ono što radim jeste da se fokusiram na taj daleki san i da se koncentrišem, iz dana u dan, na rešavanje problema. To je najbolji način, jer nikada ne znaš šta nosi budućnost. A budućnost te ceni po tome šta radiš i koliko se trudiš, po strasti i viziji. Zato se nikada ne pitam šta će se dogoditi, već se koncentrišem da ubedim sve oko sebe da ćemo to ostvariti.

Dotad si se već oporavio od povreda?

I dalje sam išao na rehabilitaciju, ali sam shvatio da je mojoj sportskoj karijeri došao kraj.

Kada je obično vreme za penziju u tvom sportu?

U tridesetim. Ja sam se penzionisao u 35. godini, a sada mi je 40. Ali zato se sada bavim rekordima, poput slobodnog skoka sa Ajfelove kule sa 12,5 metara.

Dakle, potpuno si lud za adrenalinskim sportovima?

Ne, ne. Ja samo ispunjavam izazove. Želim da dostignem snove. To ne mora da bude u vezi sa sportom. Recimo, pohađao sam časove glume i snimao film, ali je televizija oduzela budžet i morali smo da pronađemo šest miliona evra da ga sami završimo. Zaključao sam se u kuću na godinu i po i sâm pisao film. Bio je to isti adrenalin. Na kraju nisam bio producent filma, jer je bio preskup da se uradi u Holivudu.

O čemu je bio film?

O kompjuterskom ekspertu koji je osmislio sistem koji nam omogućava da preuzmemo (download) bilo koji dokument direktno u mozak jednim klikom. Program postaje otvoren za sve, i za 24 časa svet se raspada jer svako postaje advokat, lekar… Ima baš jedna scena iz internet kafea u Africi iz kojeg ljudi koji ne znaju engleski izlaze sa diplomom Harvarda, pa vlada počinje da postavlja uslove za znanje. Tri evra košta strani jezik, 150.000 diploma lekara, i to sada stvara jaz između bogatih i siromašnih. U najsiromašnijim državama počinju da prave piratske dozvole i vlada ubacuje virus koji uništava mozak onoga ko ga preuzme (download).

Da li ti je neko ponudio da uradi film?

Ne još, ali moj cilj je da ga sam produciram.

Znači, želiš da se oslanjaš na sopstvene resurse?

Stopostotno. Imam sreću da mi je jedan od najboljih prijatelja iz detinjstva najveći francuski filmski producent. On je pravio filmove sa budžetima od po pedeset miliona evra, poput „Malog princa“. Svidela mu se moja priča i svidelo mu se kako glumim, i jedina stvar koju je zahtevao od mene bila je da budem potpuno posvećen tome tri-četiri godine, a to trenutno nije moguće.

Odakle ti toliko emocija?

To je zbog roditelja. Ne stidim se toga, imam u sebi strast da budem prvi, jer je moj brat bio veoma uspešan kad smo bili mlađi, i ja sam uvek bio na drugom mestu. Ali ne želim da postignem ništa bez napornog rada. Danas mnogo dece želi da bude uspešno i bogato samo da bi bili uspešni i bogati. To je tužno, to nema smisla – zar je važan uspeh za koji se nisi borio punih dvadeset godina? Činjenica da postoji mnogo projekata kojima se strastveno posvećujem ima dva kraja – s jedne strane ne mogu da stanem, a s druge je to možda teško ljudima oko mene, jer uvek želim više. Posmatram to kao okretanje lista. Ima jedan list na kojem ispunjavaš snove, drugi gde obezbeđuješ svoju porodicu i prijatelje, i na toj stranici sam sada.

Jesi li oženjen?

Ne još. Voleo bih da imam decu, ali još nisam upoznao pravu.

A trenutno si posvećen jednom drugom putu?

Da. Tokom celog života sam se, na svim projektima, oslanjao na druge ljude. Kada želiš da napraviš nešto na Ajfelovom tornju, treba ti milion evra; kada želiš da snimiš film, moraš da nađeš dvadeset miliona, a ponekad ljudi jednostavno ne dele tvoju viziju. Ne uspevam u svemu, nekada propadnem, kao što je kompanija za sveske bankrotirala posle šest godina. Ali verujem da to mora tako da bude.

Zar nisi već sada slobodan?

Naravno da jesam. Svakog dana se trudim da se podsetim koliko sam srećan što imam mogućnost da radim ono što volim, što živim zdravo, u velikom gradu, što su mi roditelji i dalje živi, što uspevam da ostvarim svoje snove… Sve to je već blagoslov. Pokušavam da održim ravnotežu, da se prisećam svoje sreće, ali da uvek idem dalje.

Da li radiš stvari iz želje da ti se ljudi dive ili jer te to čini srećnim?

Divljenje nije prava reč. Ljubav možda jeste. Kada sam bio šampion, sva ta deca odrastala su sa mojim posterom na svojim zidovima, i kada ih deset godina kasnije sretneš, shvatiš da si uticao na njihov život i detinjstvo. Ne radi se o slavi ili o slikanju, već o deljenju tog magičnog trenutka ljubavi. Događa mi se da me deca vide i počnu da plaču, i onda i meni krenu suze, jer shvatim da sam bio deo života te osobe, deo njegovog odrastanja. Ego je kul, ali on traje kratko. Ono što zaista ostaje jeste ljubav.

Deca su divna, zar ne?

Dete je puno ljubavi i strasti, a društvo deci nameće toliko pravila da ih sputa, da im slomi krila. Tražimo od njih da odrastu, umesto da ih pustimo da budu deca i da se zabavljaju. Zašto sada mogu da radim neprestano, nemam potrebu da idem na žurke i mogu da se zaključam na godinu i po da bih pisao scenario? Jer sam se zabavljao u detinjstvu. Moji roditelji mi nisu slomili krila, nikada me nisu terali da radim nešto i uvek su me posmatrali kao odraslog. Govorili su mi: „Pravi ti svoje izbore, a mi ćemo uvek biti tu da te podržimo, čak i ako budeš svakodnevno menjao svoje izbore, mi ćemo te voleti.“

Tvoji roditelji nisu imali mnogo novca, ali to nije smetalo da imaš srećno detinjstvo?

Tada nije bila važna garderoba, oni nisu imali ni automobil, ali vrednovali su bogatstvo duše. Ljudi su se nekada merili po tome. Sada je to drugačije, zbog medija, zbog brendova, zbog glupih televizijskih emisija. Kada smo mi bili mladi, postajao si poznat zahvaljujući svojoj životnoj filozofiji. Zbog svoje filozofije, moji roditelji nisu želeli samo da mi uspemo već i da imamo viziju svog života, da pratimo svoje snove.

Deca, poput mog sina, treba da imaju uzore. Ali ono što se njima nudi su rijaliti programi koji promovišu komercijalne brendove. Zato smo pokrenuli i magazin Original, da damo priliku mladima, da investiramo u njihovu budućnost. Važno je rasti, ali ne samo u mišićima već i mentalno, duhovno. Rad koji niko ne vidi je najteži rad. A obrazovanje je veoma važno.

Obrazovanje je ključ. Budućnost sveta leži u tome.

Ali ne samo formalno. Ljudi misle da je to – to kada završe škole i dobiju diplomu. A nije. Treba uvek učiti.

Život počinje posle toga. Pošto ja nikada nisam išao u školu, ljudi su me uvek pitali: „Da li ćeš ti slati decu u školu?“, i toliko godina nisam imao odgovor. A onda sam posle mnogo razmišljanja shvatio da želim da stvorim sopstvenu školu. Školu koja nije škola. Ne želim da deca budu sputana, jer znam da se uči mnogo više i bolje kada si aktivan. Slabost školskog sistema je što je fokus previše uzak i što decu uči mnogim stvarima koje im uopšte ne trebaju. Moraju da bubaju napamet, mi im dajemo informaciju, oni veruju da je odlazak u školu dovoljan, a ne da je to samo alat a da informacije treba da hvataju sami.

Osećaš li nekad potrebu da se isključiš i odeš u prirodu?

Ne da se isključim, ne. Kada odem u prirodu, tamo pravim planove, dugoročne.

Koliko često to radiš?

Svaki put kada polomim nogu.

Pa kad ćeš je opet polomiti?

Nadam se ne uskoro. Svaki put kada se ponovo povezujem sâm sa sobom, stvaram pravce za nekoliko narednih godina. To su veliki snovi, kao sa mojim filmom. Ali kada sam shvatio da ću zavisiti od previše ljudi, odustao sam i posvetio se nečemu drugom.

Često oni koji su u biznisu premalo zastaju, premalo razmišljaju, stalo im je samo do novca ali ne i da li je njihovo dobro možda loše za druge ljude. Kao političari…

Da ti kažem nešto o politici. Nikada nisam želeo da budem političar, jer sam dovoljno nahranio svoj ego kada sam bio mlad. Mislim da možeš da budeš dobar političar samo ako si uspešan u životu. Problem s političarima je što je njihov cilj da postanu političari. Ne rade to zbog građana. Njihov san je da imaju moć. A to je igra u kojoj moraš da praviš ustupke – ti meni ovo, ja tebi ono. I šta se onda desi na kraju? Ako neko želi da dođe na tako visoku poziciju, to znači da su već dali mnogo obećanja raznim ljudima, da su ušli u političku partiju u kojoj je već mnogo ljudi. Najbolje je, naravno, da ostvarite sve svoje snove, da imate dovoljno novca da možete da plaćate svoju kampanju. Ako stupite na to mesto kada ste uradili nešto i za sebe i za svoju porodicu, i da se čistih ruku posvetite građanima do kraja života, to može da bude u redu. Ali morate da budete iskreni prema sebi i da želite da preokrenete sistem, jednako kao i sa školom. Morate da odaberete ljude koji dele vašu viziju, koji nisu tu zbog ega ili zbog politike.

Ti želiš da postaneš potpuno nezavisan, sem od svoje porodice?

Da. Kada budem posvetio sebe građanima, biću dovoljno star. I nadam se da ću već imati unuke. ®

Zanimljivi članci

1 komentar

Jovana januar 11, 2019 - 9:19 pm

Opet suština svega je u ljubavi.
Ljubavi prema Bogu, bližnjem, sebi.
I bogatstvo duše je najbitnije.,što je ovdje jako lijepo rečeno

Odgovori

Ostavite komentar

* By using this form you agree with the storage and handling of your data by this website.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.